Približiću vam svoj slučaj da bi bolje razumeli naredne postove. Davnih 70-ih godina mladi Titovi pioniri vaspitavali su se da budu vredni, pošteni, da uče…Titovi pioniri su postali omladinci, nastavili su da uče, da se usavršavaju, da uče, uče…Stub društva su pametni školovani mladi ljudi…Odlično, mislio sam ja, Tito je u međuvremenu umro ali pravedno, napredno društvo i je dalje ideal kome težimo. Nikad nisam bio lenj, voleo sam da učim, pogotovo stvari koje me zanimaju. Uvek odličan u školi, preživeo sam 2 rata i sankcije da bi na kraju diplomirao na Mašinskom Fakultetu ratne 1999. god. (posle rata, ne koristeći bedne kriterijume “ratnih” ispita).
Još uvek sam mislio da je lokalna anomalija to što pedigrirani studenti dobijaju devetke i desetke, što se na fakultetu sprovodi dinastička kadrovska politika (otac profesor, sin asistent, pa onda i snajka…).Mislio sam da je to test moje volje (mnogi kvalitetni ljudi nisu ovo izdržali), pa sam izazov shvatio lično. Diplomirao sam, sad treba uhvatiti život za rogove.
Moje prvo radno mesto bilo je u jednom selu resavskog kraja. Firmu je držao gastarbajter koji je nabavljao poslove u Nemačkoj i slao fax-om tehničkom direktoru (jedna bitanga, bivši direktor društvenog preduzeća, čovek vulgaran i sirov). Nisam ostao dovoljno dugo da na svojoj koži osetim da je i lukav i opasan. Moj odlazak odatle posle 2 nedelje bio je moj najbolji potez. Naime narednih godina tu su se izređeli mnogi inženjeri i nijedan se nije zadržao duže od godinu dana.
Moje drugo radno mesto je takođe bilo u jednoj privatnoj firmi. Naizgled mnogo organizovanija, vlasnik bivši prosvetni radnik (doduše profiter iz finansijskog haosa 1992. i 1993.) Moj prvi rukovodilac (čovek sa zvanjem pogonskog inženjera vrlo sumnjivo stečenog), cinkario me je kod vlasnika da sam nezainteresovan za posao. Nisam izdržao, dao sam otkaz. Vlasnik znajući kakvo je đubre moj prvi rukovodilac,ali nemajući trenutno zamenu za njega, ponudio mi je premeštaj u Tehničku službu. Bila je to prava prilika, mislio sam. Brzo sam savladao AutoCAD, uradio dva velika projekta i spremao se za krtinu – višeoperacijske preserske alate i alate za brizganje plastike…Ono što nisam mogao da predvidim su dešavanja oko 5. oktobra…Naime znao sam da je gazda julovac, pa šta – njegova stvar, niko nije imao problema sa te strane…dok nije sekretarica došla u našu službu da traži potpise za gazdinu odborničku kandidaturu ..Moje kolege, inženjeri, surovi opozicionari,vrsni interpretatori političkih viceva na račun Slobe, svi do jednog saviše šije i potpisaše bez reči.Svi osim mene…Nije trebalo dugo da me optuže za gubitak nekog marginalnog crteža (koji sam u međuvremenu preneo u elektronski oblik)…Morao sam da odem…
nastavak sledi…