Treba razumeti stuaciju u kojoj smo se našli svi zajedno . S jedne strane radnici prijavljeni za poslednji odobreni Socijalni program (SP), sa druge ostali koji navijaju da DP ostane da radi nakon privatizacije. U prvoj grupi bilo je ekstremista koji su tužili DP za svaki dinar zaostalih plata, po cenu da ostave bez posla uskoro bivše kolege. Caklile su oči u znaku dolara kao Baji Patku, već se u glavi investiralo u pokretna i nepokretna dobra…Jadnici iz druge grupe ,dodatno deprimirani nonšalatnim odnosom pomenutih, čekali su čudo…Kažem čudo, jer posle 5 neuspelih aukcija Agencija za privatizaciju (AZP), dozvolila je još jednu, poslednju…
Osetio sam da treba nešto da preduzmem…Ali da krenemo sa opisom likova bitnih za dalja dešavanja…
Ja,Peja Badžić: za razliku od većine, meni DP nije bio prvo radno mesto.Iako u prethodnim privatnim firmama nisam radio dugo, video sam prednosti i nedostatke u organizaciji posla. Nepotizam u privatnim firmama nije ništa manji nego u državnim. Tako na primer, gazdin kum može da vređa vrsnog stručnjaka, gazdina konkubina može da proširi trač koji totalno diskredituje diplomiranog inženjera, iskusan čovek sa 30 godina staža plače pod salvom uvreda budale koja traži da se uradi nemoguće…Prelazak u DP je bio “kvantni skok” u mom životu.Nije više bilo bitno ni što je plata manja, ni što je neredovna,već nešto sasvim drugo: ljudi su tretirali jedni druge sa poštovanjem, postojale su radne jedinice, svako je znao gde pripada, šta radi, kome odgovara…Organizaciona struktura nasleđena iz socijalističkog sistema, dorađivana i korigovana decenijama, bila je po meni, nešto vredno proučavanja…Da se razumemo, ne glorifikujem koncept društvene svojine pa prema tome ni društvenih preduzeća. Ukazujem na ovaj konkretni DP, koji je u najboljim danima izvozio u 80 država sveta (na sve naseljene kontinente osim Australije). Usamljeni slučaj da se, kad je rok isporuke ugrožen, administrativni radnici sa sprata, spuste u pogon i rade na pakovanju i sl. poslovima. Niko nije gunđao jer je svima interes celine bio prioritet.Pri tome plate su bile jedva pristojne i redovne.Principi dogovorne ekonomije su bili da se profit preliva onim preduzećima koja nisu zaradila svoje plate…Ali vratimo su u tužnu drugu polovinu 2000-tih i opis glavnih aktera.
Toma Cekić – Ceki : Služba Tehničko-tehnološkog razvoja (TTR), koja je u slavno vreme brojala 30-tak ljudi, posle SP trebalo je da ostane sa 6 ljudi. Između ostalih i Toma Cekić, mlad inženjer, posle pripravničkog u Održavanju raspoređen po sopstenom zahtevu u TTR. Pokazivao je mladi Ceki interesovanje za posao, obučavao se kod iskusnijih, gde svrstavam i moju malenkost jer sam u DP-u bio već 4 godine. Kasnije će Toma jednom kolegi priznati da ga je sve što zna o ……. naučio Peja. S druge strane, treba istaći i Tomin background. Kao dete radnika (otac VKV majstor u pogonu, stric takođe,ujak u administraciji) bio je omiljen kod svih. U TTR-u je važio za najperspektivnijeg ako DP poživi (ovo ne daje pravu sliku obzirom na konkurenciju).
Jelisije Slavković – Slavko: u trenutku koji opisujemo drži položaj rukovodioca TTR-a. Ni kriv ni dužan, 10-tak godina ranije, postavljen je na ovu poziciju sa mesta inženjera izvršioca u pomenutoj, tad već privatizovanoj celini koja je nezasluženo važila za rasadnik mozgova (a inače je funkcionisala kao sekta unutar DP-a). Slavko je o sebi imao visoko mišljenje, te je non stop rovario osnivajući neke zavereničke kružoke sa nezadovoljnicima, a kad stigao do mesta predsednika Upravnog odbora, nije imao m… da nešto preduzme, te je poziciju iskoristio da pobegne na budžetsko radno mesto (uz pomoć jednog tadašnjeg ministra). Da ne bude zabune zašto su očekivanja od Slavka bila velika.On je iz one grupe radnika koje je DP othranio,odškolovao… (dete bivšeg radnika).
Vlasta Maksić – Mali Vlasta, je stari radnik ,mašinski tehničar iz slavne generacije koja je pisala poslovnu istoriju Gamzigrada i Srbije. Imao sam čast da sa njim radim nekoliko godina i da za to vreme mnogo naučim o poslu (teško je toliko duboko ući u problematiku, da instiktivno nanjušiš grešku – trivijalnu ili principsku svejedno i sprečiš problem u nastanku).
Leon Čakić – Leo, diplomirani inženjer, došao u TTR iz iste celine i u isto vreme kad i Slavko, ali bez vetra u leđa koji je ovaj imao, zapao je Malom Vlasti i meni te smo nas trojica radili isti posao…Inače dobri smo drugovi (bar sa moje strane).
Rade Milić – Rade, aktuelni direktor DP-a kome upravo ističe mandat. Izvorno je iz iste celine kao i Slavko i Leo, ali budući ambiciozan (po mnogima realno neostvaren u menadžerskom smislu), mislio je da je on taj, koji će brod iz oluje uvesti u mirne vode. Znajući ga dobro od ranije, Slavko je imao fiks ideju da upravlja DP-om koristeći Radeta kao marionetu. Na Slavkovu žalost, bilo je jačih igrača za upravljanje Radetom držeći ga za uši.
Inače Rade je, posle privatizacije svoje matične celine, pozajmljen privremeno DP-u od strane svog novog poslodavca, u nedostatku zainteresovanih da prihvate mesto generalnog direktora. Verovatno jedan mandat nije bio dovoljan da Radetov novi gazda ostvari sve planove, te je dogovoreno produženje aranžmana do privatizacije ili stečaja,šta bude prvo.
Todor Rukić – Ruka: takođe diplomirani mašinski inženjer, sa malo staža,zahvaljujući velikom odlivu kadrova, postavljen za rukovodioca HTZ službe i obezbeđenja…Čovek požrtvovan, rešen da ispravno obavlja svoj posao, uprkos iskušenjima koja donosi smutno vreme tranzicije…
Ostale likove obrađivaćemo usput.
Nastavak sledi…