nastavak…

Prilično uzdrman, povukao sam se da se presaberem. U čemu grešim? Da li je moguće da svi treba da postanemo beskimečnjaci da bi preživeli. Možda da primenim neku formu mimikrije da bih opstao, a sačuvao samopoštovanje i integritet. Analizu ostavljem za neki sledeći post, idemo dalje sa dešavanjima…Posle 3 meseca, zaposlim se ja u oronulom nekadašnjem gigantu,  još uvek u statusu društvenog preduzeća (zvaćemo ga DP). Posla vrlo malo,plate se primaju kao burek na četvrtine i  to jednom, dvaput mesečno. Ljudi razočarani ali prihvataju krizu kao elementarnu nepogodu koja jednom mora da prođe. Opet taj optimizam bez pokrića. Svi potcenjuju oportunizam i pohlepu ljudi koji imaju moć sve dok ne bude kasno, tj. dok žaba shvati da je skuvana – izdahnu…Postpetooktobarke direktorske garniture su toliko devastirale DP da su svi čekali da se prodaju zalihe gotove robe i inventara sticani decenijama. Svi smo čekali tu privatizaciju, da novi vlasnik dođe, zavede red, nagradi radnike i kazni lenštine…Niko iz rukovodećih struktura nije ni mrdnuo onom stvari da preduzme odlučne korake ka spasenju…Godine su prolazile, ja kao mlađi radnik nisam imao moralno pravo da se mešam u vođenje firme, što ne znači da nisam pomno pratio šta se dešava i mozgao o svemu…Posle 3 godine u DP-u, reših da probam nešto da doprinesem.Kandidovah se za Upravni  Odbor. Dobio sam 3 od 25 glasova skupštine. Pobedio me je kontrolor sa 3-ćim stepenom , ali sa 30 godina staža. Svi bi da se sprovedu radikalne promene ali da se ne promeni ništa. OK, opet u ilegalu…Čitavo vreme dok su platom rezignirane kolege slagale soliter na XP-u, ja sam proučavao tehničku dokumentaciju, gledao kako da posao poboljšam,usavršim,ubrzam…Imao sam čast da radim sa “alama koje jedu živu decu za doručak”, naučio puno o poslu i tome kako se voli DP kao druga kuća, kolege kao porodica…Tih nekoliko godina u DP-u me je mnogo promenilo i bilo uzrok moje kasnije propasti. U međuvremenu je, posle nekoliko socijalnih programa, preteklo par stotina ljudi. Krajnje je vreme bilo da očajno stanje iznedri čoveka odlučnog da povede borbu za spas DP-a. Svi smo gledali u srednju generaciju sa 15-20 godina staža, inženjere kojima su puna usta bila kako ih je DP othranio, odškolovao… Umesto da vrate dug, uzeše 5000 evra od socijalnog programa i odmagliše sve petama u d……Dve od četiri celine sa najbole očuvanim halama našle su kupca, ostavljajući staro fabričko jezgro koje ih je izgradilo da čeka propast… Poslednjem direktoru koji je već izbegavao poverioce, isticao je mandat za nekoliko dana…Svi smo očekivali stečaj.

nastavak sledi..