Blog

Pričao sam ranije sa Cekijem o ideji da se preuzme DP.Iako je izgledalo primamljivo,ostajalo je na lepim željama. Ali priznaćete zvuči moćno – dođe nova mlada garnitura, počisti ove stare korumpirane kadrove i krene da radi kako treba. U prilog tome je bila činjenica da je DP već dugo bio čir na d….. državi koja bi se rešila jedne brige zatvaranjem slučaja,ovako ili onako… Svi potencijalni kandidati za generalnog direktora DP-a (GDDP) su odbili položaj. DP ih je othranio i odškolovao, a 5000 € je 5000 €. Ostalo je 2 dana do isteka mandata Radetu. O produžetku aranžmana ceđenja suve drenovine ja ništa nisam znao…

 I tada je nešto eksplodiralo u meni.Pozvao sam sve kolege u TTR-u da ih obavestim. Posedali smo i nastala je čudna tišina nakon što sam im rekao da hoću da preuzmem mesto GDDP-a. Nakon početnog iznanađenja i neverice, prostrujala je neka energija među nama (bar je meni to tako izgledalo). Krenuli su komentari tipa otkud to,šta ti to treba,čiju podršku imaš…
Nisam imao ničiju podršku mada mi niko nije verovao (mnogi i danas misle da sam bio žuti).Sve što sam imao je želja da uradim nešto dobro za većinu.Jedini čovek na koga sam mogao da računam je bio Ceki.

Operativno, postupak je bio sazivanje Skupštine DP-a sa jedinom tačkom dnevnog reda: predlog Upravnom odboru za izbor moje malenkosti na mesto GDDP-a.Vest je munjevito odjeknula. Aktuelno rukovodstvo je proučavalo situaciju pre nego što krene u aktivnu opstrukciju.Naš drugar Đura,predsednik Skupšine ,zakazao je sastanak i pod temperaturom došao da predsedava.

Da skratimo priču, pošto sam bio jedini kandidat,a formalno sam zadovoljavao sve uslove, izabran sam od Upravnog odbora, tako da najpre dva dana budem zamenik GDDP-a, a da nakon toga preuzmem funciju.

Bilo je tragikomično ta dva dana gledati kako Rade izbegava poverioce i  kako stojički trpi uvrede i slepo sluša naloge predsednika Upravnog odbora (PUO).Naime, to je lik koji je držao Radetove uši (na nesreću Slavka). Pošto je bio Siva eminencija ,PUO je imao najviše da izgubi eventualnom smenom.
Elem, primopredaja je izvršena, moja dva zamenička dana su prošla i ja sam postao najmlađi VD GDDP-a u 50 i kusur godina postojanja.

Sačekala me je katastrofa:

• Prijavljeni za SP su bili uglavnom neupotrebljivi i čak su demoralisali ostale.Pri tome , većina njih  je tužila DP za zaostale zarade, pa su na bazi sudskih rešenja bila česta skidanja sa DP-ovog računa.
• Svako malo poverioci su tražili da im se isplate dugovanja
• Dužnici nisu plaćali računajući da će sa stečajem DP-a izvrdati plaćanje duga
• Skoro svi objekti i mašinski park su bili pod hipotekom, te su advokati hipotekarnih poverilaca smišljali razne zavrzlame da ubace sudske veštake za procenu imovine.Izuzimanjem makar jedne stavke sa spiska imovine overenog u AZP, narušio bi se proces pripreme aukcije a novog zasigurno ne bi ni bilo.
• Sindikati su tražili plate za svoje članove.Nije bitno odakle,nije važno što nema, oni hoće…
• Proizvodnja tanka i zahvaljujući korumpiranim strukturama neefikasna.
• Ustalile su se subvencije od Ministarstva koje je dotad Rade ekspresno pretakao u plate.To je bio jedini siguran izvor para.
• Od onih na koje sam mogao da računam bilo je pet pismenih i pet polupismenih ljudi koji se uglavnom međusobno nisu podnosili ili su se u najboljem slučaju tolerisali.

 

nastavak sledi…

Treba razumeti stuaciju u kojoj smo se našli svi zajedno . S jedne strane radnici prijavljeni za poslednji odobreni Socijalni program (SP), sa druge ostali koji navijaju da DP ostane da radi nakon privatizacije. U prvoj grupi bilo je ekstremista koji su tužili DP za svaki dinar zaostalih plata, po cenu da ostave bez posla uskoro bivše kolege. Caklile su oči u znaku dolara kao Baji Patku, već se u glavi investiralo u pokretna i nepokretna dobra…Jadnici iz druge grupe ,dodatno deprimirani nonšalatnim odnosom pomenutih, čekali su čudo…Kažem čudo, jer posle 5 neuspelih aukcija Agencija za privatizaciju (AZP), dozvolila je još jednu, poslednju…

Osetio sam da treba nešto da preduzmem…Ali da krenemo sa opisom likova bitnih za dalja dešavanja…

Ja,Peja Badžić: za razliku od većine, meni DP nije bio prvo radno mesto.Iako u prethodnim privatnim firmama nisam radio dugo, video sam prednosti i nedostatke u organizaciji posla. Nepotizam u privatnim firmama nije ništa manji nego u  državnim. Tako na primer, gazdin kum može da vređa vrsnog stručnjaka, gazdina konkubina može da proširi trač koji totalno diskredituje diplomiranog inženjera, iskusan čovek sa 30 godina staža plače pod salvom uvreda budale koja traži da se uradi nemoguće…Prelazak u DP je bio “kvantni skok” u mom životu.Nije više bilo bitno ni što je plata manja, ni što je neredovna,već nešto sasvim drugo: ljudi su tretirali jedni druge sa poštovanjem, postojale su radne jedinice, svako je znao gde pripada, šta radi, kome odgovara…Organizaciona struktura nasleđena iz socijalističkog sistema, dorađivana i korigovana decenijama, bila je po meni, nešto vredno proučavanja…Da se razumemo, ne glorifikujem koncept društvene svojine pa prema tome ni društvenih preduzeća. Ukazujem na ovaj konkretni DP, koji je u najboljim danima izvozio u 80 država sveta (na sve naseljene kontinente osim Australije). Usamljeni slučaj da se, kad je rok isporuke ugrožen, administrativni radnici sa sprata, spuste u pogon i rade na pakovanju i sl. poslovima. Niko nije gunđao jer je svima interes celine bio prioritet.Pri tome plate su bile jedva pristojne i redovne.Principi dogovorne ekonomije su bili da se profit  preliva  onim  preduzećima koja nisu zaradila svoje plate…Ali vratimo su u tužnu drugu polovinu 2000-tih i opis glavnih aktera.

Toma Cekić – Ceki : Služba Tehničko-tehnološkog razvoja (TTR), koja je u slavno vreme brojala 30-tak ljudi, posle SP trebalo je da ostane sa 6 ljudi. Između ostalih i Toma Cekić, mlad inženjer, posle pripravničkog u Održavanju raspoređen po sopstenom zahtevu u TTR. Pokazivao je mladi Ceki  interesovanje za posao, obučavao se kod iskusnijih, gde svrstavam i moju malenkost jer sam u DP-u bio već 4 godine. Kasnije će Toma jednom kolegi priznati da ga je sve što zna o ……. naučio Peja. S druge strane, treba istaći i Tomin background. Kao dete radnika (otac VKV majstor u pogonu, stric takođe,ujak u administraciji) bio je omiljen kod svih. U TTR-u je važio za najperspektivnijeg ako DP poživi (ovo ne daje pravu sliku obzirom na konkurenciju).

Jelisije Slavković – Slavko: u trenutku koji opisujemo drži položaj rukovodioca TTR-a. Ni kriv ni dužan, 10-tak godina ranije, postavljen je na ovu poziciju sa mesta inženjera izvršioca u pomenutoj, tad već privatizovanoj celini koja je nezasluženo važila za rasadnik mozgova (a inače je funkcionisala kao sekta unutar DP-a). Slavko je o sebi imao visoko mišljenje, te je non stop rovario osnivajući neke zavereničke kružoke sa nezadovoljnicima, a kad stigao do mesta predsednika Upravnog odbora, nije imao m… da nešto preduzme, te je poziciju iskoristio da pobegne na budžetsko radno mesto (uz pomoć jednog tadašnjeg ministra). Da ne bude zabune zašto su očekivanja od Slavka bila velika.On je iz one grupe radnika koje je DP othranio,odškolovao… (dete bivšeg radnika).

Vlasta Maksić – Mali Vlasta, je stari radnik ,mašinski tehničar iz slavne generacije koja je pisala poslovnu istoriju Gamzigrada i Srbije. Imao sam čast da sa njim radim nekoliko godina i da za to vreme mnogo naučim o poslu (teško je toliko duboko ući u problematiku, da instiktivno nanjušiš grešku – trivijalnu ili principsku svejedno i sprečiš problem u nastanku).

Leon Čakić – Leo, diplomirani inženjer, došao u TTR iz iste celine i u isto vreme  kad i Slavko, ali bez vetra u leđa koji je ovaj imao, zapao je Malom Vlasti i meni te smo nas trojica radili isti posao…Inače dobri smo drugovi (bar sa moje strane).

 

Rade Milić – Rade, aktuelni direktor DP-a kome upravo ističe mandat. Izvorno je iz iste celine kao i Slavko i Leo, ali budući ambiciozan (po mnogima realno neostvaren u menadžerskom smislu), mislio je da je on taj, koji će brod iz oluje uvesti u mirne vode. Znajući ga dobro od ranije, Slavko je imao fiks ideju da upravlja DP-om koristeći Radeta kao marionetu. Na Slavkovu žalost, bilo je jačih igrača za upravljanje Radetom držeći ga za uši.

Inače Rade je, posle privatizacije svoje matične celine, pozajmljen privremeno DP-u od strane svog novog poslodavca, u nedostatku zainteresovanih da prihvate  mesto generalnog direktora. Verovatno jedan mandat nije bio dovoljan da Radetov novi gazda ostvari sve planove, te je dogovoreno produženje aranžmana do privatizacije ili stečaja,šta bude prvo.

Todor Rukić – Ruka: takođe diplomirani mašinski inženjer, sa malo staža,zahvaljujući velikom odlivu kadrova, postavljen za rukovodioca HTZ službe i obezbeđenja…Čovek požrtvovan, rešen da ispravno obavlja svoj posao, uprkos iskušenjima koja donosi smutno vreme tranzicije…

Ostale likove obrađivaćemo usput.

Nastavak sledi…

Prilično uzdrman, povukao sam se da se presaberem. U čemu grešim? Da li je moguće da svi treba da postanemo beskimečnjaci da bi preživeli. Možda da primenim neku formu mimikrije da bih opstao, a sačuvao samopoštovanje i integritet. Analizu ostavljem za neki sledeći post, idemo dalje sa dešavanjima…Posle 3 meseca, zaposlim se ja u oronulom nekadašnjem gigantu,  još uvek u statusu društvenog preduzeća (zvaćemo ga DP). Posla vrlo malo,plate se primaju kao burek na četvrtine i  to jednom, dvaput mesečno. Ljudi razočarani ali prihvataju krizu kao elementarnu nepogodu koja jednom mora da prođe. Opet taj optimizam bez pokrića. Svi potcenjuju oportunizam i pohlepu ljudi koji imaju moć sve dok ne bude kasno, tj. dok žaba shvati da je skuvana – izdahnu…Postpetooktobarke direktorske garniture su toliko devastirale DP da su svi čekali da se prodaju zalihe gotove robe i inventara sticani decenijama. Svi smo čekali tu privatizaciju, da novi vlasnik dođe, zavede red, nagradi radnike i kazni lenštine…Niko iz rukovodećih struktura nije ni mrdnuo onom stvari da preduzme odlučne korake ka spasenju…Godine su prolazile, ja kao mlađi radnik nisam imao moralno pravo da se mešam u vođenje firme, što ne znači da nisam pomno pratio šta se dešava i mozgao o svemu…Posle 3 godine u DP-u, reših da probam nešto da doprinesem.Kandidovah se za Upravni  Odbor. Dobio sam 3 od 25 glasova skupštine. Pobedio me je kontrolor sa 3-ćim stepenom , ali sa 30 godina staža. Svi bi da se sprovedu radikalne promene ali da se ne promeni ništa. OK, opet u ilegalu…Čitavo vreme dok su platom rezignirane kolege slagale soliter na XP-u, ja sam proučavao tehničku dokumentaciju, gledao kako da posao poboljšam,usavršim,ubrzam…Imao sam čast da radim sa “alama koje jedu živu decu za doručak”, naučio puno o poslu i tome kako se voli DP kao druga kuća, kolege kao porodica…Tih nekoliko godina u DP-u me je mnogo promenilo i bilo uzrok moje kasnije propasti. U međuvremenu je, posle nekoliko socijalnih programa, preteklo par stotina ljudi. Krajnje je vreme bilo da očajno stanje iznedri čoveka odlučnog da povede borbu za spas DP-a. Svi smo gledali u srednju generaciju sa 15-20 godina staža, inženjere kojima su puna usta bila kako ih je DP othranio, odškolovao… Umesto da vrate dug, uzeše 5000 evra od socijalnog programa i odmagliše sve petama u d……Dve od četiri celine sa najbole očuvanim halama našle su kupca, ostavljajući staro fabričko jezgro koje ih je izgradilo da čeka propast… Poslednjem direktoru koji je već izbegavao poverioce, isticao je mandat za nekoliko dana…Svi smo očekivali stečaj.

nastavak sledi..

Približiću vam svoj slučaj da bi bolje razumeli naredne postove. Davnih 70-ih godina mladi Titovi pioniri vaspitavali su se da budu vredni, pošteni, da uče…Titovi pioniri su postali omladinci, nastavili su da uče, da se usavršavaju, da uče, uče…Stub društva su pametni školovani mladi ljudi…Odlično, mislio sam ja, Tito je u međuvremenu umro ali pravedno, napredno  društvo i je dalje ideal kome težimo. Nikad nisam bio lenj, voleo sam da učim, pogotovo stvari koje me zanimaju. Uvek odličan u školi, preživeo sam 2 rata i sankcije da bi  na kraju diplomirao na Mašinskom Fakultetu ratne 1999. god. (posle rata, ne koristeći bedne kriterijume “ratnih” ispita).

Još uvek sam mislio da je lokalna anomalija to što pedigrirani studenti dobijaju devetke i desetke, što se na fakultetu sprovodi dinastička kadrovska politika (otac profesor, sin asistent, pa onda i snajka…).Mislio sam da je to test moje volje (mnogi kvalitetni ljudi nisu ovo izdržali), pa sam izazov shvatio lično. Diplomirao sam, sad treba uhvatiti život za rogove.

Moje prvo radno mesto bilo je u jednom selu resavskog kraja. Firmu je držao gastarbajter koji je nabavljao poslove u Nemačkoj i slao fax-om tehničkom direktoru (jedna bitanga, bivši direktor društvenog preduzeća, čovek vulgaran i sirov). Nisam ostao dovoljno dugo da na svojoj koži osetim da je i lukav i opasan. Moj odlazak odatle posle 2 nedelje bio je moj najbolji potez. Naime narednih godina tu su se izređeli mnogi inženjeri i nijedan se nije zadržao duže od godinu dana.

Moje drugo radno mesto je takođe bilo u jednoj privatnoj firmi. Naizgled mnogo organizovanija, vlasnik bivši prosvetni radnik (doduše profiter iz finansijskog haosa 1992. i 1993.) Moj prvi rukovodilac (čovek sa zvanjem pogonskog inženjera vrlo sumnjivo stečenog), cinkario me je kod vlasnika da sam nezainteresovan za posao. Nisam izdržao, dao sam otkaz. Vlasnik znajući kakvo je đubre moj prvi rukovodilac,ali nemajući trenutno zamenu za njega, ponudio mi je premeštaj u Tehničku službu. Bila je to prava prilika, mislio sam. Brzo sam savladao AutoCAD, uradio dva velika projekta i spremao se za krtinu – višeoperacijske preserske alate i alate za brizganje plastike…Ono što nisam mogao da predvidim su dešavanja oko 5. oktobra…Naime znao sam da je gazda julovac, pa šta – njegova stvar, niko nije imao problema sa te strane…dok nije sekretarica došla u našu službu da traži potpise za gazdinu odborničku kandidaturu ..Moje kolege, inženjeri, surovi opozicionari,vrsni interpretatori političkih viceva na račun Slobe, svi do jednog saviše šije i potpisaše bez reči.Svi osim mene…Nije trebalo dugo da me optuže za gubitak nekog marginalnog crteža (koji sam u međuvremenu preneo u elektronski oblik)…Morao sam da odem…

nastavak sledi…